U nadi da će saznati nešto o tome kako neaktivnost utiče na rizik od bolesti, istraživači sa Univerziteta u Misuriju nedavno su ubedili grupu zdravih, aktivnih mladih ljudi da prestanu da budu toliko aktivni. Naučnici već neko vreme znaju da su ljudi koji uglavnom sede izloženi većem riziku od dobijanja bolesti srca ili dijabetesa tipa 2. Jedino nisu u potpunosti shvatali zašto, delimično zato što proučavanje posledica čestog sedenja nije jednostavno. Ljudi koji su neaktivni mogu da budu i gojazni, da se loše hrane ili da imaju duge probleme u vezi sa načinom života ili metabolizmom zbog kojih je nemoguće da se izdvoji uloga koju sama neakativnost igra u lošem zdravlju.
Da bi se izborili sa ovim pitanjem, istraživači su nedavno usvojili novi pristup proučavanju posledica neaktivnosti. Naveli su ljude koji bi inače vežbali i bili u pokretu da budu neaktivni, u nekim slučajevima čak i da se odmaraju u krevetu.
Ali u najnovijoj studiji, objavljenoj ovog meseca u časopisu „Medicina i nauka u sportu i vežbanju“, naučnici su razvili još realniju verziju neaktivnosti tako što su volonterima smanjili broj koraka koje prave u toku dana za pola.
Želeli su da utvrde da li će ovo smanjenje fizičke aktivnosti uticati na sposobnost organizma da kontroliše nivo šećera u krvi. ,,Sve je očiglednije da porast šećera u krvi, naročito posle obroka, ima loše posledice po zdravlje’’, kaže Džon P. Tifo (John P. Thyfault), vanredni profesor nutricionizma i fiziologije vežbanja na Univerzitetu u Misuriju, koji je sproveo ovu studiju sa studentkinjom završne godine Ketrin R. Majkus (Catherine R. Mikus) i drugima. ,,Skok i druge nagle promene šećera u krvi nakon obroka povezane su sa razvojem srčanih oboljenja i dijabetesa tipa 2.’’
Tako su naučnici opremili dobrovoljce najsavremenijim uređajima za praćenje nivoa glukoze, koji su konstantno proveravali nivo šećera u krvi tokom dana. Takođe su im dali pedometre i narukvice za merenje aktivnosti, da bi merili koliko koraka prave. Na kraju, zamolili su dobrovoljce da vode detaljan dnevnik o ishrani. Rekli su im da normalno žive tri dana, da hodaju i vežbaju kao i obično.
Uputstva za vežbanje Američke asocijacije za bolesti srca i drugih grupa preporučuju da u u cilju očuvanja zdravlja ljudi prave 10.000 koraka dnevno, što je jednako pređenom rastojanju od oko osam kilometara. Međutim, veoma malo ljudi to i čini. Ponovljene studije među Amerikancima su pokazale da većina pravi manje od 5.000 koraka dnevno.
Dobrovoljci iz Misurija su u ovom pogledu bili netipični. Svi su vežbali 30 minuta ili duže skoro svakog dana i bez problema pravili više od 10.000 koraka dnevno tokom prva tri dana eksperimenta. Prosek je iznosio skoro 13.000 koraka.
Prema podacima sa njihovih uređaja za merenje glukoze, kod ovih dobrovoljaca nije dolazilo do porasta šećera u krvi nakon obroka tokom ova tri dana.
Ali ova situacija se promenila tokom drugog dela eksperimenta, kada je dobovoljcima rečeno da smanje aktivnosti na ispod 5.000 koraka dnevno u naredna tri dana. Nije bilo teško pristati na takvo lenstvovanje. Dobrovoljci su prestali da vežbaju i, kad god su mogli, koristili su lift umesto stepenica ili su naručivali ručak umesto da odu do kafea. U suštini su postali tipični Amerikanci.
Prosečan broj koraka tokom tri dana smanjio se na 4.300, a dobrovoljci su izvestili da ,,vežbaju’’ u proseku oko tri minuta dnevno.
U međuvremenu, jeli su potpuno iste obroke i užinu kao u prethodna tri dana, da bise izbeglo da bilo kakve promene nivoa šećera u krvi budu rezultat masnijih ili slađih obroka nego ranije.
I došlo je do promena. Tokom tri dana neaktivnosti, nivo šećera u krvi dobrovoljaca značajno je rastao nakon obroka, za oko 26 odsto u odnosu na period kada su dobrovoljci više vežbali i kretali se. Osim toga, skokovi su se svakog dana pomalo povećavali.
„Ova promena kontrole šećera u krvi nakon obroka se pojavila mnogo pre nego što smo mogli da primetimo bilo kakve promene u fizičkoj kondiciji ili telesnoj težini, ili nagomilavanju masti usled smanjene aktivnosti“, kaže dr Tigo. To znači da je promena nivoa šećera verovatno direktan rezultat činjenice da su dobrovoljci bili manje aktivni nego inače.
Što je istovremeno i uznemirujuća i ohrabrujuća vest. ,,Ljudi odmah pomisle sledeće: Šta se dešava ako se povredim ili imam puno posla, ili iz nekog drugog razloga ne mogu neko vreme da vežbam?’’, kaže dr Tifo. Odgovor je da to ne bi trebalo da predstavlja neki veliki problem. Studije su pokazale da se i kod ljudi i kod životinja regulacija šećera u krvi brzo dovodi u normalu kada se ponovo uspostavi aktivnost.
Skok šećera tokom neaktivnosti je normalan, čak i nezbežan, s obzirom da je mišićima koji se ne koriste potrebno manje energije tako da uzimaju manje šećera iz krvi.
Ovo stanje postaje ozbiljan problem, kaže dr Tifo, samo kad neaktivnost traje, kada postane uobičajeno stanje organizma. ,,Naša pretpostavka je da neaktivnost stvara fiziološke uslove koji dovode do hronične bolesti’’, kao što su dijabetes tipa 2 i bolesti srca, bez obzira na telesnu težinu ili ishranu.
Da biste izbegli ovakvu sudbinu, kaže on, budite u pokretu, makar u malim dozama. ,,Kad imam previše posla, ustanem i šetam po kancelariji ili trčim u mestu otprilike na svakih sat vremena’’, kaže on. Nosite pedometar ako će vas to naterati da se više krećete. ,,Ne morate da trčite maraton, ali dokazi jasno pokazuju da je potrebno da se krećete.’’
